Donja Gradina i Jasenovac su najveća srpska grobnica. Zemljana ulegnuća na mestima masovnih grobnica su najupečatljiviji prikaz smrti koji može da se zamisli. Slika Donje Gradine je ledeni vlažni i močvarni pejzaž smrti. Ceo prostor ovog lokaliteta kao Sveta površina treba da ostane u zatečenoj topografiji (smrti), sa minimalnim pejzažnim i hortikulturnim intervencijama, u cilju zaštite i potenciranja zaštićenih površina (zajedničkih grobnih jama).Treba skloniti deo šume na mestima grobnica i naglasiti te „kratere smrti“ kao zaštićenu površninu. Bordurom ovih grobnih polja predlažemo zasad cvrnih ruža i (ili) božura kao konekcija i veza sa kosovskom tradicijom i usudom. Svaki artefakt ili objekat većih dimenzija na ovom lokalitetu nosi sa sobom opasnost mogućeg remećenja ustaljenog mira jednog svetog pejzaža i uvođenja nove forme u pejzaž ravnice, koji odmah skreće pažnju sa najupečatljivijeg spomena na 700 000 prekinutih života. Iz tog razloga autor ovog rada je sve sadržaje memorijalnog centra (muzej, administrativno obrazovno istraživački centar i tehnički blok) „sakrio“ ispod ozelenjene, zemljom zasute i zakošene škarpe koja je „odškrinuta“ samo prema prilaznom putu i parking prostoru. Na strani okrenutoj prema kompleksu sa grobnim mestima, zakošena zelena površina objekta može da se koristi kao jedan veliki auditorijum ili amfiteatar. Objekat je „odškrinut“, ili se otvara prema pristupnom putu i dolasku posetilaca. Na toj poziciji, između ulice ili profanog aspekta i objekta - mesta sećanja, muzeja nalazi se jedna velika mreža (fasada), koja kao paukova struktura „hvata“ sve neopojane duše i čini skupinu od 700 000 svitaca, koji trepere (naizmenično po grupama) danju, a posebno noću na fonu ravnice smrti. Pored ovako projektovanog objekta - mesta sećanja, veoma važan pejzažni elemenat bio bi i put (smrti) - iznad terena podignuta pasarela koja kreće od skele (sa koje se vidi druga obala Save prema Jasenovcu), pa putuje nasipom, skreće pored „kuće Vukića“ i završava se na ulaznoj osi, između muzeja i „mreže neopojanih duša“. Još jedan elemenat ovog spomeničkog kompleksa autor smatra važnim: predlaže se da „oreol“ oko grobnih polja - tri najkarekterističnije grupne grobnice napravi otisak na nebu pomoću laserske tehnologije. Ove virtuelne slike bi kao fatamorgana svetlele na određenoj visini iznad lokaliteta, a bile bi sagledavane sa autoputa Beograd - Zagreb. Takav simbol bi na najupečatljiviji način obeležavao parternu poziciju memorijala u širem okruženju. Razlog: smatramo da je teško prepoznatljivom materijalnom strukturom izgraditi spomenik za ovakvu dimenziju smrti. Nadalje, postoji opasnost da se potone u naraciju i naglašenu retoriku koja tada postaje svoja suprotnost. Digitalnom (novom) tehnologijom ne remetimo postojeću topografiju a stvaramo veoma ubedljivu vizuelnu (likovnu) predstavu (priču) o jednom potresnom događaju. Najupečatljivija poruka koncepta - ključne reči:

- veoma je kompleksno opisati surovost pojedinačne ili grupne smrti

-kako prikazati nerazumljivu opsesiju i ludilo ubijanja

- kako prikazati 700 000 surovo ubijenih (prekinutih) života, neopojanih i nesahranjenih, bačenih na gomilu smrti

- 700 000 svitaca (duša) neopojani i dalje lutaju ravnicom

- predložena „mreža“ ih je „uhvatila“, ujedinila na jednom mestu, kako bi mogli bar u jednom trenutku da im se poklonimo

- trag iz partera je uzdignut na nebo, da bi se videlo, obeležilo i na taj način registrovalo mesto najvećeg ljudskog stradanja

- jednaki u smrti - zajednički memorijalni prostor je predvorje za kapele tri religije, jer u smrti su svi isti

Osnovna namera arhitektonsko-prostornog-pejzažnog-memorijalnog kompleksa je da se stavi akcenat na zatečenom i prirodnom, a da svaka nova prostorna intervencija bude u drugom planu ili „sakrivena“.

U srpskoj pravoslavnoj crkvi dominira konzervativan odnos prema izgradnji novih hramova. Preovladava stav da treba graditi po ugledu na istorijske objekte takozvane srpko- viznatijsko-moravske tradicije, u skladu sa strogim kanonima prošlosti. Projektovanje i građenje hrama Rođenja Presvete Bogorodice u selu Štipina kod Knjaževca, je dijalog sa takvim stavom, niz dokaza elaboriranih u procesu oblikovanja objekta u cilju stvaranja drugačijeg ambijenta, koji bi pogodovao razvijanju prostornih rešenja i forme, koji nisu isključivo citat ili kopija starih srpskih hramova. Smatramo da je oblikovni rezultat postignut na ovom primeru samo iskorak (polu-korak) kako se ne bi napravio drastičan rez između dosadašnje projektantske prakse i onoga što smatramo da može, treba i mora da se dogodi u projektovanju ovih objekata u budućnosti. Proporcija objekta i razmera unutrašnjeg prostora hrama su dimenzionisani oslanjajući se na istorijska pravila građenja.  Ideja objekta se identifikuje sa monaškom i duhovnom jednostavnošću i čistotom koja karakteriše pravoslavnu crkvu. Konture i forma su podudarne arhetipu kuće ili prvih hrišćanskih bogomolja jer to stvara vizuelnu i mentalnu vezu sa prošlim, prepoznatljivim i bliskim. Primenjeni su materijali malter, drvo i lim koji se prepoznaju i na tradicionalnim objektima iz prošlosti. Poštujući stroge liturgijske kanone i organizaciju unutrašnjeg ustrojstva hrama, autor je pokušao da vizuelnom asocijacijom na arhetipske hrišćanske bogomolje i prepoznatljivom teksturom materijala, ostvari artefakt kojei je na granici između prošlog i mogućeg drugog. “Posebno iskustvo sam stekao realizujući dva sakralna objekta.Prvi je u selu Štipina kod Knjaževca, crkva Rođenja presvete Bogorodice, koju su meštani veoma lepo prihvatili, jer smo unutar crkve postigli neophodnu sakralnu atmosferu, tako da se vernici, narod, jako lepo osećaju u tom prostoru, koji je izvanredno akustičan. Hram ima notu regionalnog. Trudio sam se da to bude sakralni arhetip, da liči na prve hrišćanske bogomolje, da se sakralni duh i nit oseća u građevini. Ne moravsko, ne vizantijsko, ili neko drugo nasleđe, jer smatram da je upravo raznovrsnost bogatstvo koje Srpska pravoslavna crkva može da iskaže. Srpska pravoslavna sakralna arhitektura svojim arhitektonskim modelima ne pokazuje razgranatost u prostoru, to jest, prostor koji je srpski narod pokrivao. Na ovoj crkvi je ostvaren jedan mali korak da bi se pokazalo da ovakvi objekti mogu da budu sveti, sakralni, sasvim molitveni i sasvim logični i crkveni i u jednom drugom arhitektonskom okviru i odori".

Pravoslavni hram Rođenja presvete Bogorodice u selu Štipina kod Knjaževca nosilac je priznanja 28. Salona Arhitekture u Beogradu za doprinos tumačenja arhitekture pravoslavnog hrama.