Arhitektonski koncept se ogleda u opredeljenju da pored očuvane prirodno-građene strukture sa tradicionalnim kamenim zidovima-međama oponaša arhitektoniku zida koja je svojstvena prostorima maslinjaka.

U podražavanju se nalazi autorski stav koji pronalazi kapacitet da stapanjem sa slikom predela sačuva kontinuitet postojećeg pejzaža. Pozicioniranje objekta ima višestruki smisao, jer je značajan pogled iz samog kompleksa, ali i pogled na kompleks sa dve pozicije: prve, na pristupnoj strani magistrale, koja predstavlja zaravan na vrhu litice i sa koje je objekat u najvećoj meri ukopan, i druge, sa mora i plaže gde se čitava površina fasade otvara u širini litice, i tako izlaže perspektivi svakog pogleda sa mora. Volumen objekta nestaje u dvostrukoj artikulaciji zida - on predstavlja čvrstu strukturu koja podupire terenski iskop i nagoveštava kontinuitet vrtača niz padinu, ali i predstavlja ekran i mesto komunikacije, gde se pučina otvara vizurama iz soba, ali gde kombinacija staklenih ravni i aluminijumskih zastora daje fasadi mekoću reflektovane predstave naspramnog predela.

Tako nastaju dva lica kuće, kao refleksi na dvojako okruženje, a istovremeno se zahtevani program logično savladava ne opterećujući formu ni gabarit.

Autori su želeli da u urbanističkoj gustini centra Budve, gde uglavnom niču objekti od stakla i betona, postignu drugačiji prostorni koncept koji svojom arhitektonikom forme i strukturalnom organizacijom prostornih nivoa unosi novi kvalitet i dubinu u zatečeni kontekst. Pored zaobljenosti brodske forme i beline mediteranskog zdanja, duboke terase sa zelenim baštama treba da naglase i apostrofiraju senzibilitet primorskog ambijenta kroz savremenu interpretaciju horizontalnih vrtača-bašta. Pogledom sa mora, iz marine, sagledava se horizontalnost belih traka ograde koje su prekinute dubokom senkom ispunjenom zelenlom, čime je ubedljivo minimiziran gabarit objekta i postignuto da njegova kontura „nestaje“ utapajući se na fonu brda Spas. Volumen zgrade je razbijen prostorno-programskom strukturom koju grade jake terase u kojima se ogledaju sve karakteristike primorskog ambijenta: oštrina i kontrast, belina nasuprot dubokoj senci, zelenilo i život na terasi, horizontalno razbijanje vertikalne mase, širok pogled prema pučini. Tako su strukturalnost i identitet mediteranskog predela istovremeno sadržani u arhitektonskom konceptu objekta koji u sebi produžava prostor i daje urbanoj lokaciji karakter mesta.

Projekat Upravne zgrade Hidroelektrane na Drini dobio je Prvu nagradu na UNESCO-vom internacionalnom arhitektonskom konkursu. Lokacija za gradnju objekta nalazila se u zoni zaštite spomenika kulture-Starog mosta u Višegradu. Projekat je nastajao u specifičnim uslovima istorijskog pamćenja, na prostoru gde dominira most majstora Sinana, sa memorijom o nezaboravnoj sagi o njemu (roman „Na Drini ćuprija“), nobelovca Ive Andrića.

Tokom projektovanja, lokacija objekta je pomerena, nizvodno ka ušću reke Rzav u Drinu, u okruženju gde režiser Emir Kusturica gradi varoš u kamenu, novi grad tzv. Kamengrad (Andrićgrad). Drugi kontekst tražio je konceptualne izmene i uklapanje u već poodmakli graditeljski poduhvat čije je idejno težište kompilacija arhitekture prošlosti i istorijskih stilova, “...rekonstrukcija moguće istorije ili pretpostavka istorije ovog dela Balkana bez turbulencija, ratova, konfesionalnih nesporazuma, okupatorskog prisustva i razaranja”, (E. Kusturica). Prihvatili smo dijalog sa prethodnim stavom, idejom da poštovanjem izvornog postupka građenja lokalnim materijalima (kamen i drvo) mogu da se ostvare modaliteti savremenog arhitektonskog jezika i zahteva prostora, kroz sinergiju projektanta-autora i majstora izvođača. 

Transformacija prvobitne ideje, zbog prilagođavanja drugačijim uslovima konteksta se razvijala sa fokusom na izbor autohtonih građevinskih materijala i tradicionalnog načina građenja, ugrađivanjem primarne iskrenosti i radosti otkrivanja u procesu nastajanja kuće. Poštujući autentičnost procesa, angažovani su narodni neimari (majstor Radovan sa svojom ekipom klesara iz Hercegovine) koji su, u narodu poznatim načinom slaganja kamena, pretočili lokalno iskustvo i tradicionalni postupak u artefakt prepoznatljivih tekstura i bliskog ambijenta. Kameni zid naspram drvenog palisada (teško i lako), slika prošlosti i zalog budućnosti, svojom likovnošću pokazuju visoki stepen razumevanja graditelja i materijala. Poštovanjem tradicije, primenom lokalnih materijala i razumevanjem konteksta u kojem je građevina nastajala, autor je želeo da energija objekta bude deo kontinuiteta iskonskog umeća građenja i oblikovanja prostora.  

Helidrom je izgrađen na porodičnom imanju, koje se nalazi pored starog makadamskog puta (prvog u Crnoj Gori) koji je gradio kralj Nikola, između tadašnje prestonice Cetinja i Danilovgrada. Imanje je rekonstruisano i revitalizovano, ali u surovom kraju Katunske nahije deficitarnim vodom i teško pristupačnom, najlakše je prići iz vazduha. U okviru jedne ovakve nove autonomne grupe - agrikole (poljoprivredno imanje), smeštene na srednjem lošem putu, a u srcu kamenog i zelenog bespuća, izgrađena je platforma za helikoptere. U takvom okruženju kamena i divlje šume, ponegde, uz retka naselja dominira kružna forma tradicionalnog gumna. Kako je za helikopter najpovoljnija geometrija kruga - osnovna referenca i inspiracija za novu prostornu strukturu, u takvom kraju, nametnula se forma gumna. Gumno je mesto okupljanja grupe - domaćinstva, mesto na kom se odvijaju slavlja, dogovaranja, vršidbe... Kružna forma helidroma je iskorištena da preuzme funkciju tradicionalnog gumna i bistijerne. Budući da je na ovom prostoru veliki problem snabdevanja vodom u profilu nove strukture je uređena bistijerna tj. bazen koji sakuplja kišnicu sa pristupačnog puta i deponuje tehnološku vodu (za polivanje bašte, pojenje stoke...). Kružne arhitektonske forme izvornog gumna i bistijerne su transponovane u novu višefunkcionalnu prostornu strukturu - koja zadovoljava i nove tehnološke zahteve. 

Zatečeni neveliki zeleni prostor između dve postojeće, predhodnim intervencijama nadgradnje tzv. „mansardnog krova“ devastirane stambene zgrade, je bila mala površina za novu arhitektonsku intervenciju. Predviđena parcela, svojom dimenzijom, postojećim zelenim fondom, i suprostavljenim konturama groteksne geometrije suseda, je bila prilično opasan poligon za novi artefakt u tom kontekstu. Izbor forme: „ne kuće“, ne objekat kakav bi bio očekivan na tom mestu, nego dizajn predmet u prostoru sveden na ordinarnu (primarnu) formu. Korelacija novog predmeta (ne kuće) „sanduka“ u prostoru prema zatečenim objekatima ne stvara konflikt – teskobu koju donosi novo u skučenom. Formom (konturom) i teksturom (obradom fasada) novog objekta, bližeg dizajnu kontejnera nego očekivanoj formi kuće u klasičnom obliku izbegnut je susret tri suprostavljena objekta u kontekstu.  

Obrada fasade (zida) od prirodnog materijala-drveta (hrastove letve 3.5 x 6cm) je mimikrijski pokušaj identifikacije i komunikacije sa zatečenim resursom zelenila, a dispozicija elemenata i njihov raspored ublažavaju konturu i kontekst prema zatečenom (objektu). Ovakav arhitektonski rečnik (u formi, geometriji, teksturi i boji) generiše drugačiji prostorni doživljaj i uvodi novi kontekstualni okvir-rešava konflikt i stvara drugi osećaj energije prostora. Postojeće zelenilo je potpuno sačuvano, objekat se na određenim pozicijama „povlači“ pred krošnjom lipe, deo zelenog tepiha bašte pokrivenog objektom, preseljen na krovnu baštu, kao posebnom ambijentalnom delu kuće (zajednički prostor, terase, vidikovac...)    

Na veoma maloj parceli (332m2), između dva postojeća objekta, devastirane arhitekture ali veoma prisutne (agresivne) u prostoru, trebalo je formulisati novu arhitektonsku formu-nearhitekturu koja ne bi donela novi prostorni konflikt. Izbor arhitektonike, teksture i forme novog objekta morao je da bude prilog dematerijalizaciji artefakta. Potrošena zelena površina parcele (pokrivena objektom) nadoknađuje se na petoj fasadi objekta koja obezbeđuje korisnicima novu baštu: zaštićenu od pogleda ulice i eksponiranu do nivoa novog kvaliteta vizure.

Projektom je predviđena dvoetažna stambena kuća korisne površine oko 500m2. Na nivou prizemlja formirani su prostori ulaza sa toaletom, dnevnog boravka, kuhinje i kuhinjske ostave, trpezarije, radne sobe i sanitarnog čvora. Na spratu su smešteni master spavaći blok i četiri spavaće sobe sa dva kupatila. Prema ulici (zapad) i komšijama (istok i jug) fasada je projektovana tako da se obezbedi maksimalna privatnost. Projektovane su velike staklene površine ka severu zbog osvetljenja i orijentacije ka dvorištu, i zaštićena fasada platna ka jugu zbog zaštite od sunca. Parter je projektovan tako da većinom bude ozelenjen, a prilazi i parking za vozila predstavljaju jedine popločane segmente na parceli.

Projekat hotela „Centar“ je izvedeni segment prvonagrađenog rešenja na konkursu za idejno arhitektonsko - urbanističko rešenje poslovnog objekta IM „Matijević“ i javne garaže u Novom Sadu. Konkursnim zadatkom traženo je urbanističko-arhitektonsko rešenje celog bloka sa tri različita sadržaja: poslovna zgrada Industrije mesa Matijević, manjeg komercijalnog objekta i Javne višespratne garaže. Usitnjene i parcijalizovane funkcije trebalo je organizovati u jednu kompaktnu i skladnu celinu koja korespondira sa objektom Srpskog narodnog pozorišta, kao dominantne tačke u prostoru, i pripadajućem mu trgom kao početkom pešačke zone Novog  Sada. Objekat je zamišljen kao kubična forma, i rezultat je višegodišnjeg istraživanja na teme: „dubina površine“, „slojevitost opne“ i kubičnosti (objekti: Palata Cepter u ulici Kralja Petra u Beogradu, Stambena zgrada u Kumanovskoj ulici u Beogradu; konkursna rešenja za: poslovni objekat i garažu u Skerlićevoj ulici 30, u Beogradu 2006 godine; poslovnu zgradu u Vrnjačkoj Banji, 2006. godine; poslovni objekat u bloku A126, između ulica Mutapove, B. Stankovića i Mačvanske u Beogradu, 2007. godine, i drugih).

Lokacija hotela je veoma eksponirana i dominira ivicom gradskog Bulevara. Želja da napravimo prepoznatljiv i svojom običnošću nenametljiv oblik u prostoru, odvela nas je ka stavu da izbalansiramo prazninu u prostoru dajući pandan i protivtežu snazi i geometriji Srpskog narodnog pozorišta. Napravljen je transparentni, paučinasti Kubus u prostoru, koji gubi prerogativ ordinarnog rasporeda elemenata na fasadi – postignuta je maksimalna transparentnost opne, a istovremeno čvrstina kompaktnog kubusa. Korisnik koji se nalazi u unutrašnjem prostoru nema osećaj zatvorenosti ili klaustrofobije, jer suštinski ima sasvim čiste i jasne vizure, dok prolaznik sa spoljne strane objekat doživljava kao hermetični ali transparentni kubus kroz koji može da zaviri u privatnost enterijera samo u određenim direktnim vizurama. Kompleksnošću dubine površine objekat gubi aroganciju isključivosti ili decidne granice između spolja i unutra. Ovako komponovana fasada od kuće pravi znak i reper u okruženju.

Kroz rekonstrukciju reprezentativnog manifestacionog prostora – trga i žive, trgovačke ulice – pešačke zone, u kontekstu centralnoevropske varoši sa početka ovog veka, autori su razradili tri osnovne teme: drvored, kamen i klinker, voda. Senka drveta na zastoru od kamena u kojem se istorijska obloga ulice - klinker pojavljuje samo kroz akcenat koji razradjuje tradicionalni slog, ”riblju kost” je tema kojom su se autori bavioli intervenišući u kontekstu sa željom da stvori savremen prostor jasnog modernog izraza sa koloritnim akcentima I sa svom potrebnom opremom za odvijanje zivota savremenog grada.

Stambeni objekat za univerzitetske radnike u Bloku 32 na Novom Beogradu je zasnovan na dve vrste ambijentalne energije: jedna se odnosi na spoljašnju energiju stambenog bloka u odnosu na kontekst Novog Beograda, dok je unutrašnja energija formulisana oko ideje stambene zajednice. Arhitektonski proces je fokusiran oko traženja geometrije koja indukuje stvaranje autonomne (u odnosu na spoljni svet) ambijentalne celine unutar stambenog objekta-bloka, u cilju afirmacije kontakta i socijalizacije stanovnika te rezidencijalne celine. Stambeni objekat svojom formom je "zatvorena" blokovska struktura, sa galerijama preko kojih se ostvaruje pristup pojedinačnim stambenim jedinicama sa unutrašnje, atrijumske strane. Galerija je kao pristupna zona stambenih jedinica osnovno mesto susreta i prostor interakcije.